FILMSKA KRITIKA: „Izgrednicima” nedostaje narod

Žiri nedavno završenog Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu nije propustio da izdvoji sve tri glavne uloge u filmu Dejana Zečevića “Izgrednici”, koji je već nagrađen na smotrama u Sopotu, Vrnjačkoj Banji i na Festu. Ako ovakva odluka žirija išta znači, onda izgleda da su “Izgrednici” bili i najbolje ostvarenje ovogodišnjeg niškog festivala, zapravo jedan od dva ili tri igrana filma koji odskaču od poraznog preseka naše produkcije, što samo potvrđuje da srpski film i dalje visi na najnižim granama od kada postoji.

U pogledu glumaca (dve prve nagrade za Martu Bjelicu i Radovana Vujovića, odnosno druga “muška” nagrada za Mladena Sovilja) žiri je bio pravičan. To su zaista tri dobre uloge, tri neobične, ali solidno vođene, međusobno različite i individualno osenčene partije. One solidarno deluju u predstavljanju jednog sloja beogradske akademske mladeži koji potiče iz različitih socijalnih sredina, a tvori jedinstven urbani stereotip. To istovremeno znači da je Zečević jedan od nekolicine današnjih reditelja koji ume da radi sa glumcima, što je redak slučaj, s obzirom na katastrofalno odsustvo ovakve prakse u našim filmovima i recentnim TV serijama. Zečević je autor sa ozbiljnim zahtevima. On se ne zadovoljava površnim rešenjima: on sve vreme misli, što je, takođe, retka osobina među našim rediteljima. Zečević ume da režira i zato napreduje u izgradnji svog stila. Pre svega, on ima preciznu režijsku shemu, prostudiran pokret kamere i aktera koji se pretvara u logičan mizankadar jedne naročite koreografije trojstva. Ovo svođenje ponekad prelazi u teskobu čemu idu naruku i drugi parametri prizora: hod i zahvat kamere, neispunjenost (praznina) kadra, skučeno i zagušeno svetlo. Svi ovi parametri su u funkciji slike otuđenog i dehumanizujućeg metropolisa urušenih betonskih vertikala i zamračenih stakala iza kojih tumara nevidljivi grad. Taj crno-beli svet urbanih dijagonala i sumraka potiče, naravno, od nemačkog ekspresionizma, tačnije od njegove holivudske reciklaže u raznim vidovima “film-noara”, kao i od njemu svojstvene, komplementarne žanrovske mešavine. Ali ovo nisu pomodne i lakomislene pozajmice: Zečevićeva slika je delatna varijanta u nas već dobrano prisutne urbane distopije, u kojoj gasnu vrednosti bivšeg sveta.

Božidar Zečević

Više od toga, međutim, zanima nas: kome treba ovakav film? Ne samo što iz njega “odsustvuje narod”, kako bi, u svojoj ključnoj kritici savremenog filma posle Renea i bračnog para Štraub, rekao Žil Delez, vodeći filmski mislilac današnjice, nego film nema osobitog uporišta ni u jednom od vidova stvarnosti koja nas okružuje. Siže i značenja “Izgrednika” isisani su iz prstiju; oni kao da pripadaju nekom marginalnom ili “slepom polju” našeg referencijalnog ekrana.

PROČITAJTE JOŠ: TV KRITIKA: Hilandar i pokretne slike

Taj intelektualni konstrukt inače odličnog scenariste Đorđa Milosavljevića, smešten je među koordinate kvazinaučnog pozerstva koje nam izgledaju poznato (beogradski univerzitetski profesor, čiju bi pogubnu “teoriju Tetrisa” trebalo da u praksi dokažu troje studenata, makar i silom, ponekad liči na jednog postojećeg, a od drugog je drsko pozajmio prezime), što nije dovoljno da se u celini opravda savremenost “Izgrednika”. Ovaj narativ je moguć, ali je daleko i od stvarnosti i od uverljivosti. On je emancipovan, tj. doveden u ravan svetskih tlapnji ove vrste, ali nije privukao naročitu pažnju međunarodne kritike (prikazan je u Čikagu prošle godine bez osobitog uspeha). Za njega sasvim važi Delezov zaključak: “nedostaje narod”, a mi bi smo dodali i “razlog”. Ipak on je, rekosmo, najviši domet srpskog filma u poslednje dve godine što samo po sebi govori o stanju u kome se nalazimo.